Zrinkin sin je sa samo 11 meseci dobio dijagnozu koja MENJA ŽIVOT iz korena: „I danas noću često proverim DA LI DIŠE“

Zrinkin sin je sa samo 11 meseci dobio dijagnozu koja MENJA ŽIVOT iz korena: „I danas noću često proverim DA LI DIŠE“

O strahovima i strepnjama sa kojima se suočava, govori Emilova mama. Emilu je sa samo 11 meseci dijagnostikovan dijabetes tipa 1.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Gomila emocija u trenutku kada nam je saopštena dijagnoza prošla mi je kroz stomak i srce. Kroz glavu nisu mogle da prođu jer glava više nije radila, iscrpljena brigom, stresom i patnjom. U meni su se sudarili ogroman strah za dete, beskrajna tuga, frustracija, osećaj bespomoćnosti, krivice, strah od nepoznate bolesti, od toga hoćemo li umeti da organizujemo život u novim okolnostima. Sve što smo do tog trenutka gradili u jednoj sekundi srušeno je – seća se Zrinka Babić, arhitekta iz Zagreba.

Bezbolno prilagođavanje ne postoji, naglašava.

– Za takve stvari potrebno je vreme. Prvo je potrebno prihvatiti dijagnozu. Drugi korak je edukacija, jer dete i roditelje posle dve nedelje hospitalizacije šalju kući i dalje je sve na njima. Nema predznanja koje će vas savršeno pripremiti na takve stvari. Morate da shvatite kako uopšte deluje insulin, kako šećer raste i pada, kako se hraniti, treba naučiti svrhu makronutrijenata, glikemijski indeks namirnica, a najvažnije od svega jeste dobro proučiti pokazatelje hipoglikemije i hiperglikemije. A čak i kada savladate te stvari, tu su uvek i otežavajući psihološki faktori, poput straha od ubadanja deteta iglom, strah od hipoglikemije i hiperglikemije i od mogućeg smrtnog ishoda, koji jeste malo verovatan, ali sama činjenica da postoji takva mogućnost dovoljna je da vam utera strah u kosti – kaže Zrinka.

Plašila sam se da ne pogrešim

Ona kaže da je Emilov dijabetes shvatila kao putokaz.

– U prvoj fazi prihvatanja beskrajno mnogo su mi pomogle jasne smernice lekara jer o njima onda nismo morali da razmišljamo, samo da ih izvršavamo. Tada smo hranu merili na grame i hranili ga tačno u sekund. A onda sam počela da osluškujem dete, pa sam pronašla recept za zdravlje koji funkcioniše na Emilu. Ishrana se bazira na biljkama, uglavnom sirovim, na namirnicama koje ne podižu nivo šećera u krvi, poput orašastih plodova, avokada, semenki, većine povrća.

U početku se, kaže, plašila da ne pogreši.

– Znalo je da mi se dogodi da zaboravim na vreme i ne podsetim dete na insulin, da kontroliše šećer ili da jede. Kada je u kadi i kupa se, često proveravam kako je. Kada se noću budim da mu izmerim šećer, često prvo proverim da li diše i da li je znojav i hladan. Jednom sam se prestravila jer nisam odmah reagovala kada su mu noge popustile zbog niskog šećera i protumačila to u toj sekundi kao njegovu šalu. Jednom mi je, dok smo se vozili prema bolnici na kontrolu, došlo do mozga da je jeo normalno, a da se ne sećam trenutka kada sam mu dala insulin. Oblio me je znoj i osetila sam neverovatan napad krivice. To mi se dogodilo prvi put, ali i pre neki dan. Kad sam se setila, drhtale su mi ruke dok sam mu merila nivo šećera u krvi i suze su mi bile u očima. To su, nažalost, „naše situacije“, neke srećom retke, neke skoro svakodnevne, situacije o kojima većina porodica ne mora da razmišlja – kaže Zrinka.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Danas Emil sam sebi daje insulin

Dijabetes može da bude izvor ogromne krivice, stresa, frustracije i straha ako mu dopustite. A može da bude i uvod u zdraviji način života za celu porodicu, kao u Zrinkinom slučaju. Zavisno od stava koji zauzmete, dete može da se oseti bespomoćno, a može i da preuzme kontrolu nad svojim telom i samostalno se, bez samosažaljenja, uhvati u koštac sa dijabetesom. Emil je uz podršku porodice krenuo tim drugim putem. Danas on ide u treći razred osnovne škole, na časove engleskog jezika, violine i atletike. Od svoje pete godine samostalno kontroliše šećer u krvi, a u prvom razredu osnovne škole sam je prvi put sebi dao injekciju insulina.

– Ne očekujte podršku kada izađete iz bolnice – ni od vrtića, ni od škole niti od samog sistema. Društvo još nije svesno potreba osoba obolelih od dijabetesa tipa 1, nekad zbog neznanja, nekad zbog predrasuda. Kako će dete biti prihvaćeno, zavisi od toga kako ćete se vi izboriti za to. Razgovarajte s ljudima koji su odgovorni za dete u vrtiću ili školi, dajte im vremena da se organizuju i edukuju, a ako se neka vaša prava ne ostvaruju, preduzmite mere da se ostvare – savetuje Zrinka, koja piše i blog slatkikosecer.wordpress.com, gde objašnjava šta je dečji dijabetes i pruža podršku i pomoć ljudima u sličnim situacijama. Autor je knjige „Dijabetes, prilika za promenu”, kao i „Do 41°C, zdravlje i budućnost na tanjuru”. Suosnivač je i predsednik udruge 3L (3Ludruga.hr).

 

Izvor: zena.blic.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

x Close

Like Us On Facebook

Close