Devet meseci pakla: Potresna ispovest studentkinje otete za seksualno roblje

Devet meseci pakla: Potresna ispovest studentkinje otete za seksualno roblje

Ana je iz Rumunije došla u London da studira, ali je odmah morala da potraži posao zbog teške finansijske situacije. Radila je honorarno kao konobarica, čistačica, instruktorka matematike, dok jednog dana u martu 2011, nije oteta s ulice i prebačena u Irsku. Tamo je proživela devet meseci pakla kao seksualna robinja.

Sedam godina posle otmice, ali i niza događaja koji će za Anu uslediti, mlada žena smogla je hrabrosti i ispričala sve što je doživela u knjizi „Slejv (Slave)“ (Robinja), koja je objavljena u maju ove godine. Radi se o šokantnoj, ali stvarnoj priči o devojci koju su oteli s ulice dok se vraćala kući i pretvorili je seksualnu robinju.

Ona je uprkos svemu proživljenom pronašla snage, izborila se za slobodu i pomogla policiji u hvatanju nekih od najgorih modernih trgovaca robljem. Njenu priču u skraćenom obliku objavio je BBC.

Ana je bila skoro pred kućom, sa slušalicama u ušima i muzikoma Bijonse, planirala nešto da pojede i da se odmori u svojoj sobi u Vud grinu u Severnom Londonu. Onda je trebalo da ide na drugi posao čišćenja. Zavukla je ruku u torbu i tražila ključeve kad je neko s leđa zgrabio za vrat, snažno joj prekrio usta i odvukao na poslednje sedište crvenog automobila.

Dolazak u Irsku

U autu je bilo troje ljudi, dva muškarca i žena. Divljački su počeli da je udaraju i mlate, prete joj i psuju na rumunskom jeziku. Ako ne uradi sve što joj kažu, ubiće joj porodicu u Rumuniji, urlali su na nju.

„Nisam imala pojma šta se događa ni gde me vode. Kroz glavu su mi prolazili razni scenariji, od trgovine organima i prostitucije do toga da će me ubiti“, kaže Ana. Znala je da nema smisla bežati iz automobila jer joj je žena uzela torbu u kojoj su bili novčanik, pasoš, mobilni i sve ostale vrednosti. Kad su stigli na aerodrom, ostala je sama s jednim otmičarom. Pomislila je kako je to njena prilika, ali nije se usudila. „Jako je teško vikati kad si tako preplašen. Imali su sve moje dokumente, znali su gde mi je majka, sve su znali o meni“, ispričala je.

Kad su stigli naprijavnicu, Ana je bila sva uplakana i crvena od suza, ali službenica to nije primetila. Uz konstantne pretnje stigli su u Irsku gde su ih dočekala još dvojica Rumuna. Jedan je prokomentarisao: „Ajde, ova bar izgleda bolje“. Ani je tad bilo jasno da su je oteli i da nameravaju da je prodaju.

Brutalna stvarnost

Odveli su je u prljav stan, spuštenih roletni, ispunjen mirisom alkohola, cigareta i znoja. Muškarci su bili za laptopovima, na stolu je bilo nekoliko desetina mobilnih koji su neprestano zvonili, a povremeno bi iz jedne sobe u drugu prošetala gola devojka.

Onda su joj strgli garderobu sa tela. Tad je počelo brutalno zlostavljanje koje je trajalo mesecima. Fotografisali su je u donjem vešu i golu za oglašavanje preko interneta, a na oglase su stavljali različita imena – Natalija, Lara, Rejčel, Rubi… Variralo je i koliko ima godina – 18, 19 ili 20, kao i odakle je – iz Litvanije, Poljske i Mađarske.

Bila je prisiljena da spava s više od hiljadu muškaraca. Dnevno svetlo nije videla mesecima. Smela je da spava samo ako nije bilo klijenata, a oni su neprestano dolazili, po dvadesetak muškaraca dnevno. Bilo je i dana kad ne bi dobila hranu, a ponekad su joj dali samo krišku hleba ili nečije ostatke. Zbog uskraćivanja hrane i sna, kao i svakodnevnog zlostavljanja znatno je smršala i mentalne su joj sposobnosti oslabile.

Mušterije su plaćale od 80 do 100 evra za pola sata, a 160 do 200 evra za jedan sat. Neki su Anu ostavljali da leži u krvi, da ne može ustati, a više puta je toliko bolelo da je mislila da će umreti. Neki su klijenti hteli da pričaju sa njom i raspitivali su se da li zna gde se nalazi, da li je posetila tradicionalne pubove i druge turističke lokacije.

Međutim, tvrdi da su klijenti jako dobro znali da je drže protiv njene volje: „Znali su da nas drže kao robinje. Znali su, ali ništa nisu uradili i nije ih bilo briga“. Anino telo je bilo prekriveno modricama, svaki dan su se pojavljivale nove, ali klijente nije bilo briga. Mrzila ih je.

Racija

U julu, četiri meseca posle Anine otmice, policija je organizovalai nekoliko racija i u jednoj je upala u njihov stan. Uhapsili su sve devojke. Muškarac i žena, glave operacije, misteriozno su nestali iz stana s laptopima i većinom gotovine. Ana se pitala kako su znali da dolazi policija.

Policija je fotografisala stan, iskorišćene prezervative i donje rublje, a Ani uz još tri devojke rekli su da se obuku. Ona im je rekla da nemaju odeće i da ih drže protiv njihove volje. „Bilo je skroz jasno da ništa nije u našoj moći, da nemam odeću ni papire. Pokušavala sam im reći, ali niko me nije slušao“. Ani je bilo drago što su ih uhapsili. Bila je sigurna da će policija shvatiti kako su one žrtve, ali i dalje je nisu slušali.

Četiri žene provele su noć u ćeliji i izvedene su na sud iduće jutro. Saslušanje je bilo rutinsko – optužene su za vođenje bordela, kažnjene novčanom kaznom i puštene nakon nekoliko sati. Ana piše kako je osetila neverovatan poriv da pobegne, ali nije imala gde. Bila je bez dokumenata i novaca, a otmičari su ih čekali pred zgradom suda.

Njena majka u Rumuniji čitala je tih dana vest o mladim ženama koje vode bordel u Irskoj i među njima prepoznala ime svoje ćerke. Videla je i fotografije Ane u jeftinom donjem vešu, prekrivenu modricama, koje su objavili otmičari na njenom profilu na Fejsbuku. Uz fotografije su objavili i laži kako uživa u novom životu i novcu koji zarađuje. Slike je videla Anina porodica, njihovi susedi, prijatelji, ali niko nije znao da je žrtva trgovine ljudima i da je drže protiv njene volje.

Majka je prvo nešto pokušala da uradi, ali ćerka joj se nije javljala na telefon. Otišla je u policiju, ali ni oni nisu ništa mogli jer je bila već punoletna osoba i to u stranoj državi. Na kraju je Fejsbuk obrisao nin profil zbog neprimerenih fotografija.

Beg i pretnje porodici

Nakon te racije, otmičari su selili devojke menjajući stalno hotele, stanove i gradove. Ali u njihovim se životima zapravo ništa puno nije promenilo, njih su i dalje zlostavljali i danju i noću. Ana nije mislila da život može postati puno gori dok nije čula otmičare kako razgovaraju o odlasku na Bliski istok. Tad je odlučila da mora pobeći.

„I dalje nisam tačno znala gde sam. Ali, bilo mi je jasno da ću lakše pobeći iz Belfasta ili Dablina, nego negde s Istoka.’

Uzela je japanke od otmičarke i otvorila vrata. Morala je biti brza iako mesecima nije protegla noge i mišiće kako treba. Spasla ju je činjenica koju je dotad najviše mrzela – neko je zatražio njeno društvo, ali ona je morala ići na njegovu lokaciju. Toga se najviše bojala jer su ti muškarci najčešće bili nasilni, ali svaki put bi po izlasku iz stana pokušavala da zapamti više detalja. Stvarala je mentalnu mapu pamteći zgrade i ulice kad bi je prebacivali na drugu lokaciju.

Jedna od njenih stalnih mušterija, Endi, osuđeni diler, nikad nije hteo seks nego samo razgovor. Ona je njemu odala neke tajne bordela, a on joj je ponudio pomoć i mesto gde se može sakriti. Bauljajući je stigla do adrese Endija, koji joj je otvorio vrata.

Prvo je pozvala mamu. Javio se njen partner koji joj je rekao da više nikad ne zove i da se ne vraća jer su primili niz pretnji od makroa i trgovaca robljem. Rekao joj je da je majka prestravljena. Razgovor nije dobro završio pa je Ana odlučila da pozove policiju. Na svu sreću, ovog su je puta poslušali.

Borba protiv ropstva

Ispostavilo se da se nalazila u Severnoj Irskoj. Stariji detektiv joj je rekao da zapiše imena otmičara na papir, ali kad ih je pročitao, delovao je šokirano. Radilo se o ljudima koje traže već godinama.

Istraga je potrajala dve godine, a Ana zbog straha da se nešto ne dogodi njoj ili njenoj majci, nije htela da svedoči na sudu. Zahvaljujući njenoj priči, prikupljenim dokazima i svedočenju jedne devojke kompletna je banda uhapšena, osuđena za trgovinu ljudima, prisiljavanje na prostituciju i pranje novca. Svako je dobio po dve godine zatvora.

Ana nije bila zadovoljna kaznom. Kasnije je svedočila o svom iskustvu pred severnoirskim političarom Lordom Morovom koji se založio za strože kazne. Severna Irska je 2015. donela zakon prema kojem je kupovina seksa kazneno delo. S druge strane, prostitucija je dekriminalizovana. Dve godine kasnije, kupovina seksa postala je kazneno delo i u Republici Irskoj, u kojoj je Anina agonija nakon otmice u Londonu i započela.

Ipak, zadovoljna je što je pomogla donošenju novog zakona i što sad zakon štiti žrtvu, a osuđuje makroa i kupca.

Devet meseci seksualnog ropstva ostavilo je tragove na Aninom zdravlju. Donji deo leđa i kolena je kontstantno bole, a na delu glave joj više ne raste kosa od stalnog povlačenja. Pati od brojnih psihičkih posledica, često joj se vraćaju grozne scene, ponekad ne može da spava, a često ima i noćne more. Ponekad oseti miris alkohola pomešanog s cigaretama, znojem i drugim tečnostima i mirisima zlostavljača.

Ana danas radi u hotelijerstvu i zadovoljna je uspehom.

 

Izvor: superzena.b92.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

x Close

Like Us On Facebook

Close