„To je čovek koji ne zna da ona nije više ista žena. Da to ne može da bude. Da je sada ranjiva, plačljiva, zbunjena, ponekad vrlo besna. Više nego ikada željna ljubavi, zagrljaja, podrške, mira.“

„To je čovek koji ne zna da ona nije više ista žena. Da to ne može da bude. Da je sada ranjiva, plačljiva, zbunjena, ponekad vrlo besna. Više nego ikada željna ljubavi, zagrljaja, podrške, mira.“

Čula sam je kako priča s mužem.

Bila je na krevetu do mog.

Beba u rukama.

Kaže, prvo dete.

On je zove da je pita dal’ je sutra puštaju iz porodilišta, jer je slava i treba dočekati goste.

Čujem ga. Kreveti se dodiruju, mikrofon telefona je takav da otkriva svima u sobi njegove reči. Svekrva je napravila sarmu, kupus je dobar, dovoljno slan, kiseo, pečenje isečeno i složeno na oval. Fale samo oblatne.

Kaže mu da ne zna, da čeka jutarnju vizitu.

Nije besna. Priča mirnim tonom.

Nije rekla: ti nisi normalan pa ja krvarim. Kakvi gosti, beba ima dva dana.

Nije rekla: sve me boli.

Nije mu rekla da se tera dođavola.

Nije rekla ništa.

Samo da nema više kredita i da neće moći da ga zove kasnije.

Videla sam modricu na njenom vratu. To nije modrica koja je mogla da nikne zbog porođaja. Od stiska muške ruke, možda.

Rekla mi je da je devojčici dala ime koje simboliše mir, jer hoće da bude mirna u životu i sa sobom. Mirna sa dobrim čovekom koji će je voleti, ako da veliki Bog.

Za nju nije stigao nikakav paket tog dana, ni najmanja kesa. Podelile smo mrežaste uloške i plazmu. I reči, teže od poroda, da razbijemo tišinu dok bebe spavaju.

Napustila je sobu sutradan, tiho, kao da i nije bila u njoj. Obukla je staru trenerku i nazula muške bele patike. Kosu je pokupila u punđu. Modrica je bila skoro zelena.

Nije virila kroz prozor. Tamo već satima nije bilo nikoga kome bi ponosno pokazala svoju bebu.

Pre nego što je izašla, javila se na telefon i rekla: “Stižem, neka dođu oko osam.”

Dugo sam razmišljala o njoj, čak i kad sam bila u svojim porodiljskim mukama. Zamišljala sam njen dolazak kući i tu krsnu slavu. Zamišljala sam njenog muža i njegove ruke, velike i grube, ižuljane od drva koja tegli i seče iz obližnjeg šumarka.

Ruke spremne na sve.

Ruke koje će lomiti pogaču i zalivati je vinom crvenim ko krv koja će teći među njenim nogama.

Zamišljala sam čoveka koji je dočekuje sa gladnim gostima posedanim za dugi slavski sto, sa dubokim i plitkim tanjirima, bučnim smehom, popaljenim cigaretama i slavskom svećom. Čoveka koji očekuje svoju ženu, a ne majku svog deteta. Čoveka koji očekuje domaćicu, a ne porodilju koja je pre dva dana iz sebe rodila život.

Beba će možda plakati. Gosti će je možda zagledati, dodirivaće joj ručice još uvek nenavikle na dodire. Njoj će se možda tresti noge. Grudi će joj bubriti pod navalom mleka. Kosti će pulsirati od bolova. Telo će joj spavati, a moraće da bude budno. Možda će samo sedeti za tim svečanim stolom, da gosti ne zamere, da muž ne zameri. A možda će i odseći koju oblatnu i dodati je na tanjiriću.

„E, ‘ajd samo ono pivo tamo, ljubim te… Bliže si.“ Možda i pivo.

Zamišljala sam kako sedi oslonjena na levu butinu i kuk. Povila se, laktovima oslanjena na sto, pridržava umorno telo. Zamišljala sam sobu u koju će kasnije otići da spava. Rekla mi je da je kuća stara i da na nekoliko mesta izbija vlaga, ali da će on to da sredi čim stigne. Zamišljala sam njihov prvi razgovor, kada gosti odu, dok beba spava, ako ga bude bilo.

Nadala sam se da će joj reći izvini. Izvini, budala sam.

Onda sam shvatila da on to neće reći i da takav čovek ne može da kaže izvini, budala sam. To je čovek koji ne zna koliko boli rađanje. Svaki napon, svaka kontrakcija. Koliko se koža znoji i ježi istovremeno. Koliko se svaka kost u telu rastavlja. Koliko bi nazad, a može samo napred. Koliko strahova seče telo na trake dok beba ne zaplače, dok je majka ne vidi, ne zagrli i poljubi. I posle toga. Koliko drhti dok je gleda, dok se pita zašto je modra, zašto su joj okice otečene, kakve su to crvene fleke po koži. Koliko zaboravi na bol među nogama, zaokupljena malim krhkim bićem kome je sve, sada i zauvek. Koliko noći kratko traju, koliko zora sviće brže nego inače, koliko plač može da izbezumi, koliko krvi može da pokapa pločice dok je neumivena nuna u porodiljskoj sobi pre Sunca.

To je čovek koji nije video kupatilo koje je koristila tek porođena, na čijim vratima piše: “Ne koristi tuš, neispravan je!” On neće znati da se ipak tuširala crevom, raspalim i zarđalim, jer je morala, jer je bila znojava i krvava i htela je da miriše bebi. Neće znati koliko su zavese na tušu povukle u sebe krvi. Koliko hrana može da bude odvratna, koliko je prestala da bude gadljiva pa je ipak jela. Koliko čaršafi mogu biti grubi i oštri. I koliko ništa od svega ovoga njoj nije smetalo, jer je postala majka jednom divnom biću.

A to je ogromna stvar. Ogromna ko hiljade planina. To je čovek koji ne zna da ona nije više ista žena. Da to ne može da bude.

Da je sada ranjiva, plačljiva, zbunjena, ponekad vrlo besna. Više nego ikada željna ljubavi, zagrljaja, podrške, mira.

Da luta. Da se navikava. Na sebe i na bebu i na njih zajedno u danima koji su stigli, koji stižu.

Da strepi, da budno gleda, da više ne spava na isti način, da možda uopšte ne spava.

Da sada misli drugačije. Da diše drugačije. Nekad prebrzo, nekad do smrti sporo.

Da će toliko toga da proguta, da bi bebi bila dobra, da bi joj bila najbolja. I da ti zalogaji mogu biti toliko teški i krupni da će joj jednom zastati u grlu.

On ne zna da jedino što je može boleti više od rađanja i svake kontrakcije, od svakog napona i šava, nespavanja i umora, jeste njegova bezosećajnost. Nerazumevanje. I to razdiruće podrazumevanje.

To je čovek koji će možda tek pred umiranje, kako to obično biva, shvatiti da je sa svojim velikim grubim šakama ušao u grudi jedne žene i izmrcvario joj dušu do boli koja ne može da se ispriča, koju nikad nije mogla da mu ispriča. Jer neke boli ne mogu da se ispričaju.

Od nekih boli zaćutiš. Zauvek.

Izvor: Fb-Jovana Kesanski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

x Close

Like Us On Facebook

Close