Moderne provodadžije: Do zverke klikom na „miš“

Moderne provodadžije: Do zverke klikom na „miš“

Veze i brakovi i danas počinju uplitanjem prstiju treće osobe. Upoznavanje preko internet-sajtova, društvenih mreža i agencija za spajanje ljudi je u razvijenim delovima sveta sasvim uobičajeno

Svako selo je nekad imalo školu, crkvu, ambulantu i – provodadžiju. Uglavnom je to bila žena iz naroda. Mudra, snalažljiva, pričljiva. Bez zadrške, a neretko i bez stida kada treba preporučiti nekog za đuvegiju i mladu. Nije bilo kuće u koju nije kročila i braka kojem nije kumovala. Ali ne kod matičara i ne pred oltarom. Njen zadatak je bio da ih do tog praga dovede, da isprovodadžiše – uplete svoje prste u živote onih koji se možda nikada ne bi pogledali da ona nije upotrebila svoje pregovaračke moći i pozvala na ljubav. Umela je da spoji mladence sa istom imovinskom kartom ili da siromašniju devojku uda za imućnog mladića. Koliko je tek veština morala da iskaže kada je trebalo udati stariju devojku. I nije joj uvek bilo lako, ali joj je i te kako bilo drago kada bi srela „isprovodadžisane“ kako šetaju decu i smeju se.

Provodadžisanje je bivalo kao zanimanje za koje su žene dobijale na poklon maramu, čarape, spavaćicu, miris. Vremenom su neformalne provodadžike, i to bez nagrade, postajale tetke, ujne, strine, kume i komšinice. Čak je i Jovan Jovanović Zmaj slovio za uspešnog provodadžiju, „krivca“ za ljubav ko zna koliko parova iz nemalog kruga svojih prijatelja.

Vremena su se promenila, ali je institucija provodadžisanja preživela. Sada je samo dobila i novi oblik, sjaj i dileme. Preporuke i nameštanje sastanaka preko tetaka i prijatelja i dalje „rade“, ali internet i društvene mreže su otvorili nove mogućnosti.

Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut kaže da je provodadžija postao „sistem“. Danas, dodaje, postoje mnogobrojni sajtovi za upoznavanje.

– Popularan je i „spid dejting“, gde je pravilo da svako od učesnika priča sa svakim svega nekoliko minuta i ostavi informaciju ko mu se dopao – kaže Željka. – Tako se upoznaju osobe koje obostrano izraze zainteresovanost. Međutim, mnogi sajtovi i organizacije svoju uspešnost mere brojem parova, a ne time koliko su oni srećni u vezama.

Sagovornica „Života plus“ smatra da je, ipak, većini i dalje ugodnija pomisao da na prvi sastanak izađe sa nekim koga im je isprovodadžisao neko koga poznaju i u koga imaju poverenja.

– Naravno, postoje i oni kojima je uzbudljiva pomisao da se vide sa sasvim nepoznatom osobom, ali mislim da su oni u manjini – kaže psihoterapeut.

Kako do srodne duše

Iako se na prvu reč provodadžisanje čini arhaičnom praksom koja je preživela samo u ruralnim sredinama, istraživanja pokazuju drugačije. Ono je možda življe i intenzivnije sada, samo se krije iza moderne forme i imena. Upoznavanje preko internet-sajtova, društvenih mreža i agencija za spajanje ljudi je u razvijenim delovima sveta već dugo uobičajeno. Brz ritam života i stalna trka za poslovnim i materijalnim satisfakcijama ostavljaju malo vremena za ljubav. Tako, recimo, vredni Japanci u svojim fabrikama i drugim radnim jedinicama osnivaju udruženja za upoznavanje srodne duše. Pokušavaju da spreče otuđenost.

I zato sagovornica pozdravlja provodadžisanje, jer kaže da pruža priliku da usamljeni i sami upoznaju što više ljudi.

– Time se stvaraju mogućnosti da im se neko zaista i svidi, da upoznaju sebe u različitim društvenim situacijama, kao i da dobiju povratne informacije o sebi i utisku koji ostavljaju. Loša strana je, međutim, to što ne možemo da znamo šta je nekome zaista važno pri izboru partnera. U većini slučajeva to uopšte nisu neka opšta mesta kao što je zanimanje, prethodno bračno stanje, a pogotovo ne boja kose i slično. Neko za nekoga može da bude savršen po demografskim kriterijumima, a da oboje budu nesrećni jer se ne razumeju, ne motivišu jedno drugo ili se ne sviđaju jedno drugom – objašnjava psiholog.

To što statistika pokazuje da provodadžisanje i te kako egzistira u 21. veku, u korelaciji je sa činjenicom da mladi i dalje pristaju da im neko nekog „nabaci“ i odlaze na sastanke sa nekim koga ne poznaju, ali im ih je preporučio rođak/prijatelj. Usmeno ili tako što ih je samo povezao preko društvenih mreža.

– Mladi danas takvo upoznavanje doživljavaju kao nešto sasvim prirodno i spontano. Imajmo u vidu da oni ne poznaju vreme pre interneta. Dakle, oni sajtove za upoznavanje ne vide kao nešto što je za usamljenike koji ne mogu drugačije da upoznaju srodnu dušu – kaže Željka.

Od uspeha do fijaska

Provodadžija je u prošlosti bivao ovenčan lovorikama – ukoliko bi zahvaljujući njemu nastao brak sa osmehom i uspehom. A, ako bi se pod jednim krovom našlo dvoje koji se ponašaju kao rogovi u vreći, kritike i kletve bi se isporučivale na adresu onog ko ih je spojio. Zato nikada, pa ni danas, nije zahvalno uplitati se sa tim ciljem među ljude.

– Ali ponekad je teško suzdržati se. Ljudi žele da njihovi prijatelji budu srećni i da su oni delom tome doprineli. Naravno, neki ne provodadžišu iz iskrenih motiva, nego iz želje da se nešto oko njih dešava i da oni imaju u tome udela. Da li je provodadžisati nezahvalno? Rekla bih da nije, dokle god smo svesni gde su granice, kada nekome pomažemo, a kada počinjemo da ga opterećujemo ili čak povređujemo – ukazuje sagovornica.

I na pitanje da li bi i sama bila u ulozi provodadžike, upozorava:

– Moje iskustvo govori da su kriterijumi po kojima biramo nekog toliko intimni da čak ni nama nisu u potpunosti jasni. Ma koliko da nas neko poznaje, on ne može da zna sve naše lične, skrivene želje i potrebe. Ne znamo ih ni mi, nego se samo jednog dana sretnemo sa nekim ko ih ispunjava. Možda mislimo, i ljudi oko nas misle, da volimo da on bude crn sa zelenim očima, da je lekar i voli da putuje. A otkrili smo da su neke, mnogo dublje i skrovitije, stvari ono što tog nekog čini našim. Saznala sam da je meni kriterijum bio da se sa tim čovekom osećam sigurno, zaštićeno i voljeno, ali šta je taj neko trebalo da ima da bih se ja tako osećala pored njega, to ni sama nisam znala, a kamoli neko drugi. Dok nisam takvog srela.

A, kakva je perspektiva isprovodadžisanih veza i brakova? Pa takva da može da se dogodi sudar srodnih duša ili totalni fijasko. Pravila nema, a od nepokušaja – možda je, ipak, bolji pokušaj.

ISKUSTVA U PROVODADžISANjU

Mnogo internet-foruma posvećeno je ovoj temi, pa evo šta neki o tome imaju da posvedoče:

* Mogu da se pohvalim da sam baš imala uspeha u provodadžisanju. Spojila sam najbolju drugu sa kolegom mog verenika i evo uskoro slave godišnjicu. Pre šest meseci sam povezala drugaricu sa svojim poznanikom i ljubav cveta. A trenutno „radim“ na vezi bliske drugarice i kuma mog verenika i ima indicija da će biti nešto.

* Nekoliko puta sam pokušavala da spojim ljude i onda na kraju, ako prođe loše, ja budem kriva. Jednom sam htela koleginicu da spojim sa bratom mog tadašnjeg dečka i onda se ona smuvala sa mojim dečkom.

* Spojila sam jednog dečka koji mi je prišao u kafiću sa drugaricom. Meni se nije svideo i ja ga njoj „uvalim“. Već pet godina su zajedno.

* Pokušavala sam da spojim drugaricu i brata od strica. Mislila sam, hajde, imaju zajedničke interese, sličnih su godina. Ispostavilo se da nikako nisu jedno za drugo, i dan-danas izbegavaju da se sretnu.

 

Izvor: novosti.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

x Close

Like Us On Facebook

Close