NI ŠKOLA, NI ULICA; JA UČIM SVOJU DECU DA JE OVIH 7 ČINJENICA VAŽNO

NI ŠKOLA, NI ULICA; JA UČIM SVOJU DECU DA JE OVIH 7 ČINJENICA VAŽNO

Želim da moja deca što manje pate i da budu prihvaćena u društvu. Da budu zadovoljna i nađu svoj mir u ovom nepredvidivom svetu. Mislim da je važno da znaju sledeće:

Nikad nisam bila „mamasta“ mama koja u parkiću priča o dečijim kolicima. Ipak, veoma mi je važno kako se moja deca osećaju i kakvi ljudi će da postanu.

Želim da moja deca što manje pate i da budu prihvaćena u društvu. Da budu zadovoljna i nađu svoj mir u ovom nepredvidivom svetu. Mislim da je važno da znaju sledeće:

1) Sasvim je u redu da budete pošteni i vredni
U ovakvoj zemlji. Sa ovoliko sumnjivih priča i „gledaj samo sebe“ saveta. To zaista mislim.

Pre 100 godina sam na „BBC Prime“-u gledala serijal o vaspitanju u Britaniji. Porodice su bile iz različitih slojeva društva, razvedeni, Budisti, itd. Svi roditelji su se trudili da vaspitaju decu da budu vredni i pošteni ljudi.

Gledajući iz Srbijice, ova priča mi je delovala vrlo naivno.

Sada znam da su u pravu.

Možete da muvate i grabite da biste uspeli. Verujem da tako nikad nećete doći do blagostanja. Onima koji su krenuli od nule i osvojili bogatstvo nikad nije dosta. Stalno su nezadovoljni, uvek im neko „radi o glavi“. Nikad mira. Čovek u razmišljanju uvek polazi od sebe.

Uteha u ovom ludilu bez kvalitetnog sistema vrednosti je da radite za sebe; na sebi. Da imate neko svoje utočište, nešto što vas zanima. Ja se dobro osećam kad dajem drugima i učim nove stvari. Tako sam zadovoljnija i spokojnija.

2) Treba da reciklirate iako nemate 4 posebna kontejnera ispred zgrade

Nije neko cimanje. Papir skupljate u 1 kesi i onda je nakačite pored kontejnera. On neće završiti na deponiji, a vi ćete da pomognete Romu koji pošteno zarađuje. Plastične flaše skupljate u drugu kesu i takođe ih odložite pored kante. Čepove flaša skupljate u manjoj kesici i ostavite ih za pomoć osobama sa invaliditetom. Same kese ne zauzimaju toliko mesta, možete da ih držite pored kante za đubre ili u ostavi.

3) Naviknite se na svoja loša osećanja

Danci su već godinama najsrećniji ljudi na svetu, kažu statistike. Ne Amerikanci sa svojim mitom osmeha.

Dakle, Danci.

Oni svojoj deci čitaju bajke. Mnoge su nam poznate u Diznijevoj zašećerenoj verziji. U originalu bajke Andersena i drugih danskih pisaca obrađuju mračne teme i često imaju tragičan kraj.

Roditelji ih čitaju deci i razgovaraju s njima o osećanjima. Uče ih da su negativne emocije sastavni deo života, a ne nešto od čega se beži. Deca takođe shvataju da svakog prati neka muka. Roditelji ih uče zahvalnosti. Malo dete tako izrasta u realističnog čoveka koji bolje poznaje sebe i moći će da se bolje nosi sa svojim lošim osećanjima. Znaće da prepozna emocije u drugom čoveku i saoseća sa njim. Na ovaj način osoba se oseća srećnijom i manje usamljenom.

Moja deca imaju 3 godine. Krenuli smo sa knjižicom „Joci je uginula ptičica“. Učimo o smrti.

4) Psovke postoje, ali ne mogu svi da ih upotrebljavaju

Psujem. Tako se praznim. Nisam psovala kad sam bila mala, počela sam kasno sa tom navikom. Pomaže mi da se osećam manje frustriranom. Moja deca čuju moje psovke – to je sastavni deo jezika. Vuk Karadžić ih je zapisivao u „Crvenom banu“. Ipak, vrlo im je jasno da su to reči koje upotrebljavaju veliki i to onda kada su ljuti.

5) Trava je strava, treba da je koriste i oni koji nisu psi

U novobeogradskim Paviljonima 50-ih godina čuvari parka nisu dozvoljavali da se gazi trava. Onda su došle 80-te i mi smo brali cveće, pravili venčiće, gledali mravinjake, jurili se i peli na drveće.

Danas, 30 godina kasnije, deca opet idu strogo po trotoaru, jer je sve puno balege. Volim pse. Ali navika njihovih vlasnika da ostavljaju kučetov minuli rad za sobom… Ti ljubitelji životinja vole svaki deo svog psa čak do njegovog sfinktera. A onda ljubav odlazi kroz šljivike i livade.

Izvini, gospo/gospodine, ti si zadužen(-a) za to govno.

Deca su uskraćena za bezbrižno trčkaranje po travi, pa ih istrčavam po fudbalskom stadionu. U suprotnom držimo obuću na terasi kao ljudi sa sela.

Gospodo kučkari, nosite kesu u džepu, pa bacite izmet u običan kontejner ako nema posebne kante. To je kultura življenja.

6) Partnerski odnos nije bajka

Nisam videla svoje roditelje da se svađaju dok nisam napunila 20 godina. Mislila sam da to rade samo agresivni, alkoholičari i narkomani. Stidela sam se da se svađam, jer nisam htela da budem prosta i povredim drugog.

Deca iz srećnih porodica žive u Diznijevim bajkama.

Razlika u mišljenjima je u redu. Povisiti glas je u redu. Nasilje i vređanje nije. Život u dvoje nije ono što je čekalo Pepeljugu posle svadbe. Naročito kad postane život u četvoro. Onda njih malih kao da je više nego nas velikih jer su nekako nadmoćniji.

7) Treba da budete tu jedno za drugo

Ljudi sa kojima ste bliski su dragoceni jer se teško nalaze – oni koji vas zaista vole i u koje imate bezrezervno poverenje.

Moja deca ne moraju da budu jedno drugom najbolji prijatelji. Već sad su veoma različiti, interesovanja će ih verovatno odvesti na različite strane. Ali je dobro da znaju da uvek mogu da nađu čvrstu podršku u onom drugom u ovoj gruboj vožnji koja sve nas šeta gore-dole.

Da li ću uspeti da im ove stvari usadim u glavu? Ne znam. Pravila sam se mnogo pametna pre nego što sam imala decu i zaćutala kad sam ih dobila. Oni se rode takvi kakvi već jesu. Na nama je da im ispiramo mozak pravim vrednostima. I da se nadamo da će klica toga da nikne kasnije.

 

Izvor: detinjarije.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

x Close

Like Us On Facebook

Close