Dete se potpuno otuđilo zbog mizofonije! Ovo je priča dečaka čiji se otac specijalizovao da mu pomogne!

Sa mizofonijom se svakodnevno susrećemo, a pojedince načisto izluđuje

Mizofonija je sindrom selektivne osetljivosti na zvuk. Tada specifični zvukovi – poput žvakanja, disanja, ili čak lupkanja štiklama kod određenih ljudi izazivaju jake negativne emocije.

Postoje zvukovi koji mogu da izlude svakog ko mu je mizofonija životni pratilac: zvuk potpetica, disanja, žvakanja… Osećaj besa koji može da preraste u depresiju nastaje kada te zvuke proizvodi neko ko im je blizak.

Zebek je alternativni psihoterapeut. Da bi mogao da pomogne sinu, pre tri godine se specijalizovao za mizofoniju. U početku je mislio da je u pitanju neka fobija, a one se obično leče konfrontacijskim terapijama: pacijent mora da se suoči sa svojim strahovima, što je u slučaju sina značilo da intenzivno sluša zvuke žvakanja. Zebek je takođe koristio terapije hipnoze i antiagresije, ali ništa nije pomoglo. Danas zna da je mizofonija – stečeni refleks.

Naime, Jele je imao deset godina kada je počeo da nervozno reaguje na razne zvukove. Prvo ga je izluđivao zvuk žvakanja njegove sestre, kaže njegov otac Andreas Zebek: „Onda su mu odjednom bili strašni i zukovi koje je majka proizvodila žvakanjem. Ponekad je bilo dovoljno da se naljuti kada bi samo video pomeranje vilice svoje majke.

„Mišići aktiviraju područje mozga koje je odgovorno za bes. U tome je razlika u odnosu na ljude koji jednostavno ne vole neki zvuk“, objašnjava Zebek.

Zebekovi su 12 godina išli od jednog do drugog terapeuta. Niko nije mogao da im pomogne. Sve se samo pogoršalo, kaže Zebek.

„Pored žvakanja, Jele je imao sve više zvučnih okidača za napade besa. U školi je postao autsajder“. O ponašanju svog sina u školi je saznao od nastavnika: Jele bi sedeo u ćošku sa kapuljačom preko lica, neprestano gledajući u pod.

„To je za nas bilo veoma šokantno“, rekao je dečakov otac.

Mizofonija obično počinje u dobu od oko 10-12 godina. Postoje tipične situacije koje je mogu pokrenuti: „Dete se iz škole vraća kući pod stresom, porodica sedi za stolom, i dete iznenada čuje zvukove žvakanja. To može biti okidač, priča Zebek i naglašava: „Ta osećanja posebno pokreću ljudi koji su im bliski i koje vole“.

U školi postoje mnogi zvukovi koji mogu postati okidači: tapkanje prstima po stolu, više puta ponovljeno pritiskanje dugmeta na hemijskoj olovci i iznad svega žvakanje žvakaće gume. To pogađa skoro sve mizofoničare. Svi opisuju zvuke žvakanja kao prvi okidač.

Velika patnja

Depresija je uobičajena nuspojava mizofonije. I Jele je depresivan i uzima antidepresive i lekove protiv besa koji u njemu izazivaju mnogi zvukovi. Danas ima 27 godina, uspešno je završio obrazovanje, sada je vaspitač i ne želi da razmišlja o počecima svoje mizofonije.

Šta je tačno ovaj poremećaj i preosetljivost na određene zvukove – još uvek se ne zna. Ali međunarodne studije procenjuju da svaka deseta do svake dvadesete osoba pati od mizofonije u manje ili više izraženom obliku. Pogođeno je otprilike 20 odsto žena, gotovo dvostruko više od muškaraca.

Izvor: stil.kurir.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *