Sram Vas bilo Jovana, zbog čega sam ja kriv što pijana devojka urinira na Keju?!

Video na kom mortus pijana tinejdžerka urinira na sred Keja u Novom Sadu, okružena omladinom, gajbama, flašama smo svi MI.

Pa, kako, mi? Ja ne uriniram na Keju? Ne pijem! Nije moje dete!

Sram Vas bilo, Jovana, Vi mene da svrstavate u “mi”.

Ali, jesmo, ta slika smo svi mi.

Roditelji.

Vaspitači.

Društvo.

Budale koje snimaju radi senzacije. Druge i sebe. Budale koje prate senzacije. Budale koje plaćaju budalama za senzaciju.

Prijatelji koji je puštaju da pijana piša na Keju. Kao prijatelji.

Apatičnost, ravnodušnost, jer osim snimatelja u nju niko ne gleda (ništa novo, zar ne? vrti se uriniranje, seksanje, svađanje, zapišavanje i 24 sata na TV-u, postaje “normalnost”)

Sve smo to mi.

Tu devojku formiralo je okruženje.

Svi pomalo smo napravili ovo od nje.

I ne samo od nje.

Nije uriniranje na Keju najgore što ovoj deci može da se dogodi.

Zamislite?

Omladina je totalno ubijena u pojam. Nemaju ciljeve. Žive za pijanku na bedemu i nešto keša da kupe gajbu piva da se onda napiju, da prekrate dane ko da su teret, da se sutra i prekosutra oporavljaju dok roditelji nemaju vremena, ili se kurvaju, ili vijaju povišice, ili su negde daleko da zarade za stan sinu ili ćerki da mogu komfornije da se alkoholišu i drogiraju kod “sebe na gajbi”, ili su ubijeni u pojam sistemom koji od njih pravi robove koji nemaju snage da se bave dovoljno ni sobom, kamoli detetom.

Omladina raste u sredini gde svakodnevno sluša: Jebo ti ovo, ovde je sranje.

Ona upala na radno mesto koje ja sa fakultetom čekam deset godina, direktor joj švaler.

Ovde ne vredi ni biti školovan. Šta sam ja dobio od svog poštenja? Kurac!

Ugradila silikone, navatala onog fudbalera, eno je uživa, a ja s tvojim tatom goljom.

Ubišmo im nadu, elan, volju. Ubišmo im veru da će trudom, poštenjem i učenjem nešto postići. Jer… mufte, silikoni, rijaliti, partija.

Omladina raste uz tehnologiju. Deca rastu uz tehnologiju. Roditelji ne žele ili ne umeju da povuku granice.

Neka ga, miran je. Daj mu tablet. (navuci ga, jer tako svi, jel da?)

Ova devojka ne bi urinirala na Keju da nije bila mortus pijana.

Ne bi bila mortus pijana da nije želela da se uklopi u većinu koja pije.

Većina pije jer nemaju šta “pametnije da rade”, jer im roditelji gledaju kroz prste i prave od njih bezvoljne apatične debile koji im žive na plećima do 35 i dalje. Ne rade, otpadaju po ceo dan igrajući igrice, nemaju žuljeve, osim od pridržavanja za bedeme, roditelji ih štite, ubijajući ih zapravo.

Baš zato su ravnodušni pa kao takvi ostavljaju “drugaricu” da se pijana ponižava i zapišava.

Puštaju da je neko snima zato što rastu u vremenu gde je senzacija sve. Sve je play. Kamera ide, ton ide. I gde sve što se dogodi mora biti javno.

Videli od roditelja koji ih snimaju od prve reči do prve kake u noši, pa dalje. (Mali se osuo po guzi, klik, šer na mameću grupu, mamice znate li od čega je, eto je guza na javno sa već dve godine)

Budala koja je snima nema moralni okvir, što je takođe dominantno u društvu.

Ona je “samo” snimljena.

Onih što nisu snimljeni je brdo jedno.

I na njima je budućnost, koju oni već sada bezvoljni ubijaju cirkanjem na Keju i ostavljanjem smeća, i telesnog i ovog drugog.

Odgovornost pojedinca je ogromna u promeni koja nam je svima potrebna, pre svega ovoj deci, ali šta ćemo kad 80 odsto njih ne zna šta je odgovornost, već se satra da otkrije i druge ubedi ko je ovde kriv, kao da ne možemo biti krivi SVI.

Izvor: luftika.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *